Rekao bih da se godinama suočavam sa mislima mržnje prema ljudima, pogotovo ako se zalažete za društvenu pravdu, teško ih je izbeći. Glavno opažanje kom se vraćam je: ljudi jesu inteligenti, ali emocije im uvek nadjačaju razum. Kako sam krenuo da se osvešćavam o svakodnevnoj apatiji (naročito u pogledu zlostavljanja životinja) i povrh toga dobavio godinu dana radnog iskustva u trgovini... sve mi je pojačalo želju da ljude uopšte ne gledam.
Oduvek sam povučen, ali u poslednje vreme sam krenuo da sumnjam u samom sebi dato obeležje „introvertan”, jer mi je skrenuta pažnja na to koliko uživam u društvu i da uvek insistiram na druženju što češće. U tom slučaju, možda mogu reći da je preteško naći prave ljude? Ili uopšte nekoga naći. Mogu da radim mnoge lakše dostižne stvari. Možda samo moram da se usredsredim na svoje interese i kada im posvetim dovoljno vremena, moći ću kroz njih da doprem do srodnih ljudi. Marija mi je dovoljno društvo, s obzirom da je niko ne može nadmašiti, tako da, ne brinem se da li ću imati ikoga novog za prijateljstvo.
Sve ovo pominjem istovremeno jer verujem da je povezano, podseća me na kakav apsurd; želim prijatelje ali mrzim ljude. Nije nužno da ih mrzim, to je reč iz zgode, ali teško je baviti se njima.